ZVONCE PRAVOSLAVLJA

Za one koji znaju, da se podsete...za one koji ne znaju da nauce..
[img] Uploaded with ImageShack.us[/img]

Zadušnice su dan kad se sećamo naših pokojnika, i za njihove duše se molimo. Zadušnice su dan za duše preminulih. Naša Crkva je propisala posebne dane, Zadušnice, i to četiri puta godišnje, kada se posebno molimo za pokoj duša u Gospodu usnulih. Zimske zadušnice su u subotu, pred Mesne poklade, u subotu pred Duhove su letnje zadušnice, miholjske su u subotu pred Miholjdan, a jesenje, mitrovske zadušnice u subotu pred Mitrovdan. Tog dana se posećuju i uredjuju grobovi naših dragih, obavlja se parastos ili pomen, osvećuje se žito, sveštenik prekadjuje i preliva vinom grob, pale se sveće za pokoj duša, a ako su nam srodnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, onda se u crkvi služi pomen.

Najvažniji pomen za preminule je Proskomidija koja se služi na svakoj Svetoj Liturgiji. Za Proskomidiju je potrebno pet hlepčića (prosfora). Prosfora znači prinos, prema običaju iz najranijih dana hrišćanstva, kada su hrišćani donosili (prinosili) hleb i vino za službu. Svaka prosfora ima na gornjoj strani kvadratni pečat sa krstom i slovima: IS HS NI KA, što na grčkom znači - Isus Hristos pobeđuje. Prosfore se koriste po strogo utvrđenom kanonskom redu i čestice iz svake od njih imaju posebno mesto i namenu. Za spomen preminulih hrišćana, kada se njihova imena pominju pred Bogom Živim i Carstvom Nebeskim, vade se čestice iz pete prosfore. Tim liturgijskim pominjanjem: "U sklopu Svete Tajne Evharistije - Tajne spasenja sveta, preminulima se opraštaju gresi". Zato je najvažnije davati imena pokojnika, da se pominju u crkvi.

Pored ovih pominjanja i molitava za preminule, Crkva je ustanovila posebne dane kad se sećamo naših dragih pokojnika i obilazimo njihove grobove.

Zadušnice su dan za duše preminulih. Uvek padaju u subotu, jer je to i inače, u toku čitave godine, dan kad se sećamo preminulih. Na groblje i u crkvu se nosi kuvano žito - koljivo. Žito nas simvolično podseća na Hristove reči da zrno tek kad umre rod donosi, i to ne u zemnom mraku, nego u svetlosti sunca. Žito je simvol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog.

Crno vino, kojim sveštenik preliva žito, označava Božje milosrđe kojim se zalečuju rane greha.

Sveća je simvol svetlosti Hristove. On je rekao: "Ja sam svetlost svetu." Ta svetlost treba da nas podseti na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih. Sveća je malena žrtva Bogu, koji se za nas žrtvovao.

Daće i podušja se ne daju da se "nahrani" pokojnik, odnosno, da duša njegova "jede", nego da se sirotinja nahrani i u molitvama pomene pokojnika.

Naš Patrijarh stalno govori, savetuje i upozorava da daće nikako ne smeju da budu gozbe sa mnogo skupocenih jela i pića. Umesto na nehrišćanske gozbe, novac treba da se upotrebi u plemenite svrhe i to prema mogućnostima. Koliko ko može, treba da pomogne nekoj siromašnoj porodici, izbeglicama, bolesnima ili siročadi. Patrijarh dalje kaže: "Nije li bolje i plemenitije svima da postupamo hrišćanski, nego da, ugledajući se na nerazumne postupke pojedinaca, prestupamo zapovesti svoje Crkve - zapovesti kojih su se naši preci sveto držali."

Na dan zadušnica se ide u crkvu, gde se služi Sveta Liturgija i parastos na kojem sveštenik vinom preliva žito, posle službe se ide do grobova pokojnika. Tamo se pale sveće, a sveštenik obavi kratki obred i okadi grobove.

Ako su naši pokojnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, uvek može da se ode u crkvu, gde se odsluži pomen, a Gospod vidi i zna.

Na zadušnice se deli milostinja. Kako na grobljima tada ima najviše prosjaka, treba svakom udeliti po neki prilog, jer je bolje poći sa blagoslovom, nego da iza leđa prosjaci proklinju.

Postoji još jedan vid milostinje koji je kod nas zaboravljen: duhovna milostinja. Duhovna milostinja je poklanjanje duhovnih knjiga.

[img] Uploaded with ImageShack.us[/img]


ПРЕПОДОБНИ КИРИАК ОТШТЕЛНИК - МИХОЉДАН

12. октобар по новом / 29. септембар по старом

Преподобни Кириак Отштелник – Михољдан. Свети Кириак рођен је у Коринту од родитеља Јована и Евдокије. Јован је био презвитер, а месни епископ Петар његов рођак. Овај епископ поставио је младог Кириака за чтеца Саборне цркве, те је младић, читајући Свето писмо, врло рано почео да се диви Божјем промислу и устројству спасења људског рода. Жеља за духовним животом одвела га је у Јерусалим где је ступио у манастир и од Божјег човека Евстогорија добио почетна упутства о монашком животу. Боравио је у више манастира, ревновао је много за православну цркву и разобличавао разне јереси, а пост и бдење у пустињи били су уобичајени начин његовог дугог живота. Био је крупан и снажан човек иако је често јео само сирово зеље. Пред крај живота боравио је у обитељи светог Харитона где су монаси јели једанпут дневно и то по заласку сунца. Кириак је био понос међу монасима; моћни исцелитељ болних и благи утешитељ невољних. Поживео је сто девет година и упокојио се 557. године.

[img] Uploaded with ImageShack.us[/img]

Crkva je oduvek proslavljala Presvetu Bogorodicu kao pokroviteljicu i zaštitnicu hrišćana, koja svojim molitvama umilostivljava Boga prema nama grešnima. Bezbroj puta pomagala je pojedincima i narodima u ratu i miru, i svuda u nevoljama. Događaj koji crkva praznuje desio se 14. oktobra 911. godine, u vreme cara Lava Mudroga (Filosofa). Bilo je svenoćno bdenje u Bogorodičinoj crkvi Vlaherne u Carigradu. Crkva je bila puna naroda, a negde u pozadini stajao je sveti Andrej Jurodivi sa svojim učenikom Epifanijem. U četiri sata posle ponoći, ugledao je sveti Andrej Presvetu Bogorodicu sa rasprostrtim omoforom iznad naroda, kao da tom odećom pokriva narod. Bila je odevena u zlatokrasnu porfiru, i blistala okružena apostolima, svetiteljima, mučenicima i devicama. Sveti Andrej pokaza rukom Epifaniju i upita ga da li i on vidi ''Caricu i gospođu, kako se moli za sav svet'', što Epifanije začuđen potvrdi. Zbog toga događaja uvedeno je praznovanje, da nas podseća na taj trenutak i na stalno pokroviteljstvo Presvete Bogorodice kad god to, u nevoljama, od nje molitveno tražimo.

[img][/img]

Ova svetiteljka srpskoga porekla uziva veliko postovanje, ne samo u nasem narodu, nego i kod drugih pravoslavnih naroda. Zivela je u prvoj polovini jedanaestog veka. Roditelji su joj bili vrlo bogati i pobozni, pa su i svoju decu vaspitavali u hriscanskom duhu. Pored svete Petke imali su i sima Jevtimija, koji se vrlo mlad zamonasio i kasnije postao episkop Maditski.
Posle smrti roditelja, Paraskeva podeli siromasima svo bogatstvo svojih roditelja. Ode u Carigrad, i tamo se, u hramu svete Sofije, zamonasi. Posle izvesnog vremena napusta Carigrad i odlazi u Jordansku pustinju. Tamo svoj zivot provodi isposnicki, sve do svoje starosti.

U poznim godinama javi joj se andjeo Bozji i saopsti joj da ostavi pustinju i da se vrati u svoje rodno mesto, u Epivat, jer treba uskoro da se preseli u carstvo Bozije. Sveta Paraskeva poslusa glas sa neba. Ostavi pustinju i vrati se u svoje rodno mesto. I u Epivatu je nastavila da zivi isposnicki i u molitvi.

Posle kraceg vremena ona se upokojila. Smatrajuci da je strankinja, sahrane je izvan groblja. Kasnije je njen ogrob otkopan i nadjene su njene mosti (celo telo neraspadnuto). I ne samo to. Nad njenim telom dogadjala su se cuda i mnogi bolesnici su ozdravljali.

Verni narod je zahtevao da se ona smesti u hram svetih apostola Petra i Pavla. Odavde je prenesena u Carigrad. Za vreme bugarskog cara Jovana Asena njene mosti se prenesene u Trnovo. Kad su Turci osvojili Trnovo, bi premestena u Rumuniju. Po turskom osvajanju Rumunije, kneginja Milica izmoli od sultana dozvolu i mosti svete Paraskeve budu prenesene u Beograd, 1396. godine, na Kalemegdan, u crkvicu koja je njoj posvecena. Kada je sultan Sulejman osvojio Beograd, preneo je mosti svete Petke u Carigrad. Iz Carigrada su kasnije ponovo prenesene u Rumuniju, u grad Jasi, gde se i danas nalaze.

Kult svete Petke Paraskeve veoma je razvijen u srpskom narodu. Mnoge porodice slave svetu Petku kao svoju krsnu slavu. Brojni srpski hramovi posveceni su njenom imenu. Veliki broj ljudi joj se obraca molitvom za pomoc i spas u bolesti i u svim neprilikama koje snalaze coveka u zivotu. Cesto se pored hrama posvecenog svetoj Petki, ili u njegovoj neposrednoj blizini, nalazi izvor lekovite vode, koju vernici uzimaju sa strahopostovanjem, sa verom i nadom da ce im sveta Petka pomoci u svakoj nevolji. Takodje je cesta pojava da se sveta Petka javlja ljudima i daje savete sta treba u ovome zivotu da urade da bi blagoslov Bozji dosao na sav dom i na osobu kojoj je pomoc potrebna.

[img] [/img]

Rođen je u Solunu. Ovaj slavni čudotvorni svetitelj bio je jedino dete dobrih i blagorodnih, ali bezdetnih roditelja. Izmoljen od Boga, kao jedini i dugo očekivani, s velikom pažnjom je odnegovan i vaspitavan. Otac mu je bio vojvoda, a kada je on umro, hristoborni Maksimijan postavio je Dimitrija, umesto oca, za solunskog vojvodu, Posebno carevo naređenje odnosilo se na progon hrišćana, ali Dimitrije je suprotno naredbi, čak javno ispovedao svoju veru u Gospoda Hrista. Kad je car to saznao, Dimitrije je, znajući šta ga čeka, razdelio sav svoj imetak i mirno stupio u tamnicu spreman na stradanje koje mu predstoji. Posle nekoliko dana vojnici su izboli kopljima svetitelja, iako su ga našli na molitvi. Tu, u Solunu, hrišćani su kradom sahranili njegovo telo i na tom grobu su se mnogi isceljivali. Nad tim grobom podignuta je mala crkva, a nekakav velmoža Leontije, nakon što se izlečio od teške bolesti, podigao je nad svetiteljevim moštima mnogo veću crkvu. Sveti Dimitrije smatra se zaštitnikom Soluna, a Rusi ga smatraju i pokroviteljem Sibira.

[img] [/img]


Pravoslavna crkva danas slavi uspomenu na svetog Kuzmana i Damjana, lekare iz Male Azije, koji su živeli u prvim vekovima hrišćanstva i imali moć da u ime nebesnog iscelitelja Hrista, leče verujuće od svih tegoba. Izučili su lekarske nauke. Ali, pošto se na slovenskim jezicima i danas za lekara kaže vrač, njihov naziv nije povezan sa vračanjem, već sa lečenjem. Umrli su mirno, ne poživevši dugo. Njih ne treba mešati sa letnjim sv. Vračevima, koji su bili iz Rima i tamo mučenički postradali.

Kult današnjih svetitelja se raširio po Bliskom Istoku, a kasnije i po Evropi. Hramovi im se podižu još od petog veka. Svete mošti njihove se nalaze na nemačkom području, u Hildeshajmu, Esenu, a od 965. u Bremenu. U Minhen su prenete 1400. godine.

Kod nas su sveti Vračevi krsna slava pojedinih porodica, a slave ih lekari, kao slavu svoje profesije. U Evropi ih proslavljaju takođe lekari i apotekari, ali i medicinske škole i fakulteti. U Srpskoj crkvi je oko 40 hramova njima posvećeno.

Sveti Kuzman i Damjan se nazivaju i besrebrenicima, jer su besplatno lečili, od telesnih i duševnih bolesti i izgonili zle duhove, ne primajući nikakvu naknadu.

Predstavljaju se zajedno, sa kovčežićima, u kojima su nekad držani lekovi, i kašičicama, što označava njihovu struku. Negde je ime prvoga brata, Kuzmana, pod uticajem Rusa, kod nas promenjeno u Kozma ili Kosma.

Kod Srba su mnogi, nakon izlečenja od neke teže bolesti, uzeli zavet da proslavljaju ovaj dan. Osobito se pazi da se danas ne radi, da bi se ljudi sačuvali od bolesti.